Flaubert, Madame Bovary, Le bovarisme dans ce roman

UNIVERZITET U NIŠU

FILOZOFSKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA FRANCUSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST

FRANCUSKI ROMAN REALIZMA I NATURALIZMA

KNJIŽEVNOKRITIČKI OGLED

JOVANA KOSTIĆ

BOVARIZAM U FLOBEROVOM ROMANU GOSPOĐA BOVARI

jun 2020.

        Gistav Flober je svoju Gospođu Bovari objavio još davne 1857. godine, međutim,   bio je žestoko kritikovan. Izbačeni su mnogi delovi jer je roman ipak bio napredniji po svojoj tematici od vremena u kome je nastao. Ali, to nije on što je obeležilo ovo delo. Tu poziciju pak zauzima glavna junakinja ovog romana, Ema Bovari, koja je postala najupečatljiviji književni lik. Sve to potiče od njenog sanjarenja, bega od realnosti, nezadovoljstva sobom i životom koji živi, tj. od osobina koje se kasnije jednim imenom nazivaju bovarizam. Džakula kaže da „Bovarizam predstavlja spoj nerealne ambicije, zapaljive mašte, autosugestije, taštosti, nedostatka mudrosti i stvarno tragičnog osećanja života.“ (Džakula 1981: 62). Upravo je taj život između jave i sna odvodi u smrt. U ovom radu će se govoriti o Eminoj „bovarizaciji“, odakle ona potiče, kako se razvija, tj. u kojim sve oblastima ima uticaja, kao i o sunovratu do koga dovodi.

        Dakle, postavlja se pitanje odakle skromnoj devojci misao o savršenom životu? Odgovor se krije još u mladosti. Naime, ova devojka je još kao mlada poslata u manastir da bi se tamo obrazovala. Tamošnje kaluđerice su smatrale da je vrlo privržena Bogu. Pored tih molitvi, ona je uspela da dođe do knjiga koje su pripadale prošloj književnoj epohi. Te knjige su pisale o idealnim ljubavima, o ljudima iz visokog društva koji su uvek bili doterani, puni vrlina, o njihovim kućama, uopšteno o savršenstvu. Tako je ova gospođica počela da mašta da će živeti u nekom prelepom zamku i da će poput vlastelinki koje „gledaju kad će sa kraj polja da naiđe konjanik sa belom perjanicom u galopu na kakvom vrancu.“^[1] ( Flober 1961: 39) i ona tako očekivati svog princa na belom konju. Može se reći da je ona vrlo brzo stvorila sliku svog savršenog sveta na osnovu tih romana i model po kome je trebalo živeti i raditi, tj. kako bi trebalo da izgleda stvarnost. Tada je postala očajna jer to nije bila njena realnost. Nakon majčine smrti, uviđa se da je ona započela realizaciju svog života iz knjiga kada kaže da je „bila zadovoljna što je dospela do retkog ideala da postane beživotno biće dokle nikad ne dosežu obična stvorenja.“^[2] (Flober 1961: 40). To je bio samo prvi korak. Što se tiče drugog, u pitanju je ljubav, odnosno Šarl koji joj se činio kao neko ko zadovoljava sliku idealnog muškarca – muškarca iz snova.

        Šarl je u prvi mah bio blaženstvo o kojem je sanjala i čitala. Da bi ostvarila svoj san, potrudila se da i sam čin venčanja bude poseban, baš poput onog iz romana – „u ponoć, uz buktinje.“^[3] (Flober 1961: 27). Venčala se jer je mislila da je on taj koji će joj uzbuditi srce, probuditi strasti, da je otmen, duhovit, da će živeti na visokoj nozi, da će sa njim biti potpuna ta iluzija o savršenom braku. Želela je da stvori ljubav iz romana, da živi u sanjarijama, ali realnost je bila drugačija: „Do venčanja je mislila da je zaljubljena u  njega; ali pošto sreća koja je trebalo da izbije iz te ljubavi nije došla mora biti da se prevarila mislila je ona. I Ema se trudila da sazna šta se u životu tačno podrazumeva pod rečima blaženstvo, ljubav i zanos, koji su joj izgledali tako divni u knjigama“^[4] (Flober 1961: 36). Šarl je bio prosečan i ona je prema njemu bila ravnodušna, čak se i gnušala njegove osrednjosti. Sa njim nije mogla da dosegne tu uzvišenost, taj ideal koji je postojao u glavi, pa se često pitala „Bože, bože, zašto li sam se ja udala?“^[5] (Flober 1961: 46). Iz ovoga se može zaključiti da je žalila što se udala i da je realnost bila njen neprijatelj. Čeznula je za drugim životom. Život iz njenih snova će se obistiniti nakratko kada budu otišli na bal u Vobjesaru.

        Taj bal je bio ono o čemu je Ema maštala čitavog života. Sve je bilo u znaku bogatstva, prefinjenosti i aristokratije. Uživala je u pogledima koji su bili upereni u nju, naučila je da pleše i osećala da se roman odigrava pred njenim očima. Bila je oduševljena svime što je videla, a pogotovo ljudima koji su joj izgledali otmeno. Zaželela je čak, kako Flober kaže „da pozna njihov život, da uđe u njega, da se slije s njim.“^[6] (Flober 1961: 56). Iako je bila sa svojim mužem, jedino je na nju ova svečanost ostavila utisak. Raskoš ju je zasenio, učinio da zaboravi na bedu u kojoj živi i da pomisli da nikad nije ni postojala. Želela je da taj trenutak večno traje - „Muzika sa bala još je brujala u ušima i ona se naprezala da ostane budnom da bi produžila varku ovog raskošnog života.“^[7] (Flober 1961: 56). Može se reći da je ovo ključni momenat za Emin bovarizam jer ovde živi svoj san u realnom svetu. Takođe i pokretač za sva njena dela u budućnosti, počev od oblačenja, preko uređivanja kuće do preljube i smrti. Nakon završetka svečanosti ona postaje očajna, broji dane sve dok sećanje nije u potpunosti izbledelo. Osim što je u duši bila očajnica, ona je i kuću zanemarivala. Silno je želela da napusti mesto koje je gušilo upravo zbog osrednjosti i dosade, smatrala je da se  „preko toga širi zemlja blaženstva i strasti“^[8] (Flober 1961: 61). Uzimala je sirće kako bi izgubila apetit i smršala i kako bi Šarl pomislio da je zbog sredine u kojoj žive. Plan je bio uspešan i oni se sele za Jonvil. Bila je trudna.

        Dolazak u Jonvil je gospođi Bovari bio šansa da ispravi sudbinu, da proživi ono što nije u Tostu, nadala se da će tu biti bolje. Ne može se poreći da je bila u pravu, barem što se tiče strasti. Što se tiče kuće u kojoj su se doselili, Ema je kao i dok je bila u Tostu, pokušavala da je preuredi prema onim standardima iz romana i Vobjesara. Stalno je kupovala neke novitete od gospodina Lerea, koji je bio prepredeni trgovac. Starija gospođa Bovari je smatrala da je Ema „mnogo napeta s obzirom na njihovo imovno stanje: drva, šećer, sveće, ide to kao u kakvoj bogataškoj kući.“^[9] (Flober 1961: 44). Ema je takođe brinula i o svom izgledu, oblačila je haljine sa naborima, sređivala kosu, bila uvek doterana. Činila je sve da joj san postane svakodnevica. Kako bi nastavila sa tim, bilo joj je potrebno još novca. Potpisivala je menice i tražila punomoćje od Šarla kako bi svi konci bili u njenim rukama. Trošila je sve zbog imitiranja bogataških manira što je dovelo ovu porodicu do dugova koje nisu mogli da izmire.

...